Мило Бошковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
За друге употребе, погледајте страницу Мило Бошковић (професор).
мило бошковић
др. Мило Бошковић
Лични подаци
Датум рођења(1911-10-20)20. октобар 1911.
Место рођењаГорњи Брчели, код Бара, Краљевина Црна Гора
Датум смрти21. септембар 1944.(1944-09-21) (32 год.)
Место смртиЈасеновац, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)
Професијалекар
Породица
СупружникЗагорка Зага Јовановић
Деловање
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941—1944.
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Мило Бошковић (Горњи Брчели, код Бара, 20. октобар 1911 — Јасеновац, 21. септембар 1944) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 20. октобра 1911. године у селу Горњи Брчели, у Црмници, код Бара. Његов отац Иво радио је у Сједињеним Америчким Државама, а он је са мајком и браћом остао у Црној Гори. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију на Цетињу. Медицину је студирао на Универзитету у Болоњи, где је и дипломирао 1937. године са највишом могућом оценом 110 од 110.[1] Након повратка у земљу служио је војни рок до 1938.[2] У Београд је дошао непосредно пред рат. Као лекар специјализовао се за паразитологију и запослио се као асистент Бактериолошког института Ветеринарског факултета у Београду.[3] [2] Током 1941 запослио се и као асистент на Медицинском факултету.[4]

Најпре је био симпатизер, а од 1940. године и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[5]

Илегална штампарија КПЈ

[уреди | уреди извор]

Јула 1941. године по партијском задатку, закупио је кућу на Бањичком венцу број 12, у чијем је подруму била смештена илегална штампарија ЦК КПЈ, у којој су радили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, народни хероји Југославије.[6]Ради конспирације, он је у кући отворио лекарску ординацију. Потом се формално венчао са, студенткињом медицине и радницом у штампарији, Загорком Загом Јовановић, а Љубицу Ђоновић, такође једну од радница у штампарији, представили су као кућну помоћницу.[3]

Током децембра 1941. почели су да сумњају на Ветеринарском факултету да је масон, па је по договору са Благојем Нешковићем одлучио да постепено престаје да одлази на факултет.[7] Повукао се у илегалу, а околини је речено да је отишао код својих у Црну Гору.[7] Почетком јануара 1942. године, Мила је тражила полиција, под сумњом да је масон или „енглески шпијун“.[8] Док је полиција улазила у кућу, он је успео да се кроз плакар склони у подрум, где се налазила штампарија. А Зага и Љубица су тада полицији дале објашњење да је Мило отишао код своје породице у Црној Гори.[3][9]

Хапшење

[уреди | уреди извор]

Због његове личне, као и безбедности штампарије, Мило се јула 1942. године, по партијском задатку, са лажним исправама на име домобранског сатника Винка Томашевића, пребацио у Загреб. Када је стигао у Загреб, 14. јула се састао са Иванком Муачевић-Николиш, да преко ње ступи у везу са партизанима на ослобођеној територији. Док су се шетали улицом, један усташки полицајац је препознао Иванку и ухапсио их.[3]

Према тврдњама Светозара Буцаловића није утврђено ко је Мила Бошковића упутио на Иванку Муачевић Николиш да му она буде веза у Загребу.[10] То је био нечији велики пропуст, јер је Иванка била јако добро позната полицији. Никада се компромитованој особи не шаље онај о коме полиција нема баш никаквих информација.[10]

Јасеновац и јуначка смрт

[уреди | уреди извор]

У затвору су га страховито мучили и тукли. Избили су му све предње зубе, а потом га бацили са другог спрата дворишног дела полицијске зграде. Иако с поломљеном ногом, Мило није ништа признао, ни о свој делатности, ни о илегалној штампарији у Београду. Пошто нису добили никакво признање, пребацили су га у логор Стара Градишка, а крајем децембра 1942. године у Јасеновац. Заједно са неколико логораша припремао је бекство, али су их стражари открили. После поновног страшног мучења, Преки усташки суд га је осудио на смрт вешањем.[3]

На дан извршења казне, 21. септембра 1944. године, на стратишту је иступио пред команданта логора Динка Шакића, протестујући због начина извршења казне — Ја сам син Црне Горе, и протестујем против оваквог срамног начина извршења смртне осуде. Код нас се људи убијају из пушке. Пошто је Шакић одлучио да му испуни „последњу жељу“, одбио је да окрене леђа и стави црни повез.[11]

Орден народног хероја за Мила Бошковића

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја Југославије.[11]

Једна улица у Бару и једна улица у Јајинцима носе његово име.[12][13]

Породица

[уреди | уреди извор]

Мило Бошковић је имао двојицу млађе браће — Ђуру и Петра. Ђуро Бошковић (1914—1945) је био правник и револуционар, а учествовао је у Народноослободилачкој борби. Посебно се истакао за време битке на Сутјесци, 1943. године, а погинуо је после рата као официр ОЗНЕ у борби против четника. Петар Бошковић (1931—2011) је био дипломата и амбасадор СФРЈ на Кипру, а 1999. године је у Загребу био сведок на суђењу команданту логора Јасеновац Динку Шакићу, који је тада био осуђен на 20 година затвора.[14] Милова сестра Бошковић Велика била је првоборац, партизанка Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде.[15]

Музеј

[уреди | уреди извор]
Илегална штампарија ЦК КПЈ на Бањичком венцу

Кућа у којој је била штампарија и где је живео Мило Бошковић преуређена је 1. маја 1950. године у музеј посвећен тајној штампарији и налазила се у саставу Музеја града Београда. Музејска поставка представљала је рад свих штампарија које су радиле у време окупације на територији Београда. Исте године на кући је постављена спомен плоча а 17.05.1965. године објекат је проглашен спомеником културе од изузетног значаја. Музеј је у августу 2000. године затворен за посетиоце, а кућа је враћена наследницима након судског спора са органима управе Општине Београд.

ТВ серија

[уреди | уреди извор]

Рад тајне штампарије ЦК партије и Милова храброст, великодушност, родољубље и укупан допринос рату описани су у многим књигама које се баве народноослободилачким ратом у Београду, а посебно је рад штампарије описао Драган Марковић у књизи „Отписани“. Током снимања познате и веома популарне ТВ серије у бившој Југославији „Отписани“, илегалној штампарији посвећена је једна епизода под називом „Штампарија“ Такође, имена ликова су промењена, где год се појављује др Бошковић и студенткиња Загорка, уместо њих се појављује доктор Јанковић (Зоран Милосављевић) и Оливера (Светлана Бојковић).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 9.
  2. ^ а б Др Мило Бошковић 2019, стр. 14.
  3. ^ а б в г д Народни хероји Југославије 1982, стр. 51.
  4. ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 18.
  5. ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 15.
  6. ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 37.
  7. ^ а б Др Мило Бошковић 2019, стр. 87.
  8. ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 88,89.
  9. ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 88.
  10. ^ а б Др Мило Бошковић 2019, стр. 92.
  11. ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 52.
  12. ^ Улица Мила Бошковића у Бару
  13. ^ Улица Др. Мила Бошковића у Београду
  14. ^ Слободна Далмација
  15. ^ Четврта црногорска бригада 1975, стр. 19.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мило_Бошковић&oldid=28702903”