Милић Дринчић
Милић Дринчић | |
|---|---|
 Литографија Милића Дринчића | |
| Датум рођења | 1778, 1775. |
| Место рођења | Теочин, Османско царство |
| Датум смрти | 1815. |
| Место смрти | Дубље, Кнежевина Србија |
Милић Дринчић (Теочин, Рудничка нахија, око 1775 — Дубље, 14/26. јул 1815) је био устанички војвода.
Биографија
[уреди | уреди извор]У почетку првог српског устанка 1804. године учествовао је са Миланом Обреновићем у нападу на руднички град и убрзо постаје буљубаша. Истакао се у бојевима код Чачка 1805. и Ужица 1807.[1]
У то време, Рудничка нахија имала је четири кнежине: Брусничку, Мораву, Качер и Црну Гору - на чијем је челу био Милић Дринчић. Заповедних свих поменутих кнежина био је војвода Милан Обреновић. Године 1811. је постао војвода црногорске кнежине (крај око Такова), а 1813. није избегао него се предао Турцима, али је стално био на опрезу и 1814. се одметнуо у гору.
Почетком 1815. учествовао је у припремама за нови устанак и присуствовао договорима и у Рудовцима и у Вреоцима, састанку у Такову. Чим је избио Други српски устанак, Дринчић је са својом људима успешно сузбијао Турке и много допринео победи устаника у одсудним бојевима на Љубићу и Дубљу, где је и погинуо.[2]
Улица Дринчићева у Београду
[уреди | уреди извор]У Београду је именована Улица Дринчићева још у 19. веку, тачније 1896. године. Она се претходно звала Вишњичка од 1878. до 1896. године.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Милић Дринчић”. Српска енциклопедија. Приступљено 9. 12. 2021.
- ^ „Погинуо је војвода Милић Дринчић”. Српски легат. Приступљено 9. 12. 2021.
- ^ Улице и тргови Београда, I књига (А-М). Београд: Библиотека града Београда. 2004. стр. 240.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вук Стефановић Караџић, Грађа за српску историју, Београд 1898.
- Текст др. Реље Новаковића, научног саветника, Историјског института, Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1984. године том 3. стр. 580.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
