Антика

Појам антика долази од латинског антиqуус – "стар, старински, древан". Из латинског је ријеч ушла у готово све модерне еуропске језике (њемачки: дие Антике, енглески: антиqуитy, руски: Античность – античност). У основном значењу, односи се на културе Старе Грчке и Рима и културе под њиховим утјецајем. У ширем значењу значи "давнина".

Значење појма

Појам антика има основно и шире значење, при чему постоје и варијације унутар основног значења о томе што се под њим разумијева.

Основно значење

Појам антика у својем основном значењу у литератури обухваћа културе израсле на обалама Средоземља у раздобљу од око 1200. или 800. г.пр.Кр. до око 500. или 600 г.н.е, тј. приближно од појаве грчких градова-држава (полиса) и грчке архајске умјетности до пропасти Западнога Римскога Царства и "паганске" културе. Постоји заједничка и непрекинута културна традиција, која започиње око године 800. пр. Кр, развија се и уз разне преобразбе одржава кроз готово тисућљеће и пол. Након првог стољећа прије наше ере уз то се у оквиру Римског Царства обликовало и политичко јединство.

Понекад се у антику уврштава и старије доба Кретско-микенске културе, које започиње око 1900. г.пр.Кр. Већина аутора ово раздобље разматра посебно, јер кретско-микенска култура у подручју Грчке и Егејског мора пропала је до око 1100. г.пр.Кр. уз голема разарања и економски, демографски и културни назадак, па слиједи мрачно раздобље и нема културно континуитета.

Појам антика првенствено подразумијева културу Грчке и Рима и свих земаља које су биле под утјецајем грчке и римске културе. Понекад се то поближе означава синтагмом класична антика (или класична старина, или класична култура), док појам "антика" може обухватити и друге средоземне културе тога раздобља (нпр. жидовску, перзијску, египатску, келтску итд.).

Појам се почео користити у Еуропи у средњем вијеку јер се о старим Грцима и Римљанима генерално говорило као о "старима", док се о културама и цивилизацијама које су им претходиле није знало готово ништа (ситуација се почела мијењати тек у XIX. ст.).

Антика и Стари вијек

Антика је у уобичајеној подјели повијести дио Старог вијека (који започиње појавом првих цивилизација у Мезопотамији и Египту око године 3500. пр.Кр., а завршава падом Западног Римског Царства). Понекад се и изједначава с појмом "Стари вијек"; нпр. Едуард Кале у књизи Повијест цивилизација има поглавље "Античко раздобље" и пише: »Под антиком се обично разумијева културна повијест Старе Грчке и Рима, но ми овдје (…) у античке цивилизације укључујемо све старе или древне цивилизације које су се у разним подручјима Земље јавиле прије или у вријеме старе Грчке и Рима.« (стр. 23).

Антика је посљедње раздобље Старог вијека; слиједи Средњи вијек.

Шире значење

У ширем смислу (уобичајено у свакодневном говору, понекад у литератури), појам антика означава давно прошло вријеме, давнину. Понекад се користи и као погрда (пејоративно): застарјели погледи и вриједности, који су некада нешто значили, а данас су бесмислени; такођер и особа, која има такве погледе.

Придјев антички односи се на антику у првом смислу (античка филозофија, умјетност исл.), а антикни на опћенито значење (антикни намјештај, накит, свјетоназор идр.). Придјев антикваран и именица антиквитет означавају предмет који има културну вриједност по својој старини и ријеткости.

Раздобља унутар антике

Раздобље антике (у основном значењу) уобичајено се дијели у три подраздобља. Границу чине освајања Александра Македонског (умро 323. г. пр.Кр.) и успон моћи Рима.

1. Грчко доба. У првом раздобљу антике грчка је култура, иако доноси изванредне новине, још маргинална у односу на старе цивилизације и велике силе онога доба (Египат, Асирија, Бабилонија, Перзија).
2. Хеленизам. Након Александрових освајања (до 323. г. пр.Кр.), Македонија постаје велесила и грчка се култура нагло шири у заузета подручја, која су раније већином била под влашћу Перзије, потискујући традиционалне културе; тако настаје раздобље хеленизма. С обзиром на бројчану малобројност Грка и древност култура покорених народа, грчка култура притом доживљава значајне промјене, које многи повјесничари означавају као декаденцију.
3. Римско раздобље. Разни повјесничари различито означавају када престаје раздобље хеленизма, а започиње римско раздобље: од 201. г. пне. (крај Другог пунског рата) до 30. г. пне. (Египат, посљедње краљевство под хеленистичком динанстијом, пада под римску власт). Ријеч је наравно, као и увијек када у хисториографији постоје оваква неслагања, о процесу, гдје је сваки фиксни датум мање или више арбитаран. У културном смислу, Римско раздобље је увелике наставак хеленизма, јер су римска знаност и умјетност овисни о грчкој; нова достигнућа развијена су углавном у праву и архитектури, а значајне промјене догађају се у религији: религије "увезене" са истока (штовање египатских Изиде и Озириса, малоазијске Кибеле, перзијског Митре идр, те жидовство и кршћанство) постепено потискују стару грчку и римску религију.

Почетак и ширење античке културе

Почетак античке културе у класичном смислу опћенито се поистовјећује с раздобљем настанка Хомерових епова (и нешто касније Хесиодових) и с почетком грчке колонизације простора Средоземља у 8. стољећу пне..

У слиједећим стољећима Грци су ширили своје образовање и културу цијелим Средоземљем, а од времена Александра Великог и на оријент па и даље, у Средишњу Азију. Римљани су античку културу пренијели на средњу и сјеверозападну Еуропу, гдје се она касније, од раног средњег вијека развила у средњевјековну кршћанску западњачку културу.

Крај антике

Као крај раздобља антике, различити аутори означавају различите године и догађаје тијеком три стољећа.

• Година 325. Ницејски концил, први опћи сабор кршчанства, које те године постаје призната религија (а пола стољећа касније и једина дозвољена).
• Година 393. Одржане задње старовјековне Олимпијске игре, након тога забрањене као паганске.
• Година 476. Свргнут Ромул Аугустул, посљедњи цар Западног Римског Царства.
• Година 498. Крштење франачког краља Клодвига.
• Година 529. Свети Бенедикт из Нурсије оснива први самостан на западу, а истовремено се у Атени затвара Академија, коју је 900 година раније утемељио Платон. То је крај античке филозофије, пет година након смрти задњег старовјековног некршћанског филозофа Боетијеа (524).
• Година 565. Смрт бизантског цара Јустинијана I., посљедњег који је имао дјеломичног у покушају да обнови некадашње јединство источног и западног Римског царства.
• Година 568. Упад Лангобарда у Италију, који означава завршетак сеобе народа на западу.
• Година 632. Почетак арапских освајања изван Арапског полуотока.

Крај антике, који је уједно и крај старог вијека, процес је осипања политичке моћи Римског царства и пропадања његове културе који траје тијеком око три стољећа; сваки појединачни датум је мање или више арбитраран. Иако се у разним уџбеницима и литератури и данас као крај антике најчешће спомиње 476. година, када пада Западно Римско Царство, данашњи повјесничари обично сматрају да антика траје дуље, до приближно 600. године, јер у многим подручјима културни се континуитет наставља.

Тако нпр. касноантички градови на источној обали Јадрана настављају и након 476. живјети на истим културним и економским основама, што се не мијења ни када почетком VI. стољећа падају под политичку власт Источних Гота. Тек инвазијом Авара почетком VII. стољећа већина тих градова бива разорена. У осталима су остаци антике живјели у агонији још десетљећима, док нису подлегли снази славенске асимилације. (Суић, стр. 24-25)

О крају антике погледај прије свега чланак касна антика.

Појава кршћанства

У оквиру Римског царства јавља се хришћанство, које крајем 4. стољећа постаје једина допуштена религија. Оно негира и уништава многе основне чимбенике античке културе (традиционална религија, филозофија, казалиште, спортска такмичења итд.), али од ње је овисно и неке њене дијелове преноси у Средњи вијек.

Претече античке културе

Коријени еуропске антике леже у тами. Њена се предповијест може смјестити у вријеме око 2000. пне. до 1600. пне./1550. пне., у раздобље средње хеладике. Почетком тог раздобља, дијелом већ у вријеме ране хеладике око 2200-2000. пне. досељавају индоеуропска племена у Грчку.

Микенска култура

Очигледно под утјецајем минојске културе са Крете, прве високе културе у Еуропи, која је свој процват имала у времену око 1900. - 1450. пне., на копненом дијелу Грчке се из културе средње хеладике развила микенска култура (око 1600.-1050./00. пне.). Полазиште јој је вјеројатно било у Арголису и појављује се изненадно с богатим гробовима (од око 1600 пр. Кр.). Између осталог, микенска култура је од минојске преузела писмо. Тзв. линеарно писмо А које се, између осталог, користило на Крети а до данас није потпуно одгонетнуто јер су текстови писани непознатим језиком, модифицирано је у тзв. линеарно писмо Б. Писмо Б се среће на бројним глиненим плочицама нађеним и у палачама у Пилу, Теби и Микени на грчком копну, као и на Крети у Кнососу којим је у међувремену владала Микена.

Лавља врата у Микени

Позната су прекрасна средишта микенске културе. Значајна налазишта су Микена, Пил, и Тиринт на полуотоку Пелопонезу, Орхомен и Гла у средишњој Грчкој као и Милету у западном дијелу Мале Азије и низ других.

Градска средишта су имала дијелове назване замак или палача, који су у већини случајева били у 13. стољећу јако утврђени. Богати куполасти гробови, фина, дијелом богато обојена керамика, умјетнички обрађено злато, сребро и фајанса и слични налази свједоче о богатству и специјализираности господарског система са средишњом управом. Његоване су живе трговинске везе с Блиским истоком, Асиријом и Египтом. Микенска керамика је била омиљена у великом дијелу Средоземља, а вјеројатно су у јужној Италији постојала грчка трговачка насеља.

Мрачно раздобље

Вријеме између 1200. и 750. пне. се обично назива "мрачно раздобље" јер из тог времена готово да и нема трагова.

Почетком тог раздобља су многи градови на грчком копну разорени, чиме је нестала и подлога за културу палача. Микенска традиција је настављена још око 150 година, прије него је почело тзв. протогеометријско раздобље (око 1050. - 900. пне.). Према предаји, око 1050. пне. почиње снажно оспоравано раздобље "Јонских селидби" тијеком којих су становници грчког копна населили егејске отоке и Малу Азију.

На грчком копну се пружа врло дифузна слика: нађено је врло мало насеља, а и та изгледају, за разлику од микенског раздобља, врло сиромашно. Међутим у Лефканди, на грчком отоку Еубеји, се пружа сасвим другачија слика: тамо су пронађени, поред насеља с великом зградом кнеза Лефкандија, гробови који су били врло богато опремљени.

Тијеком задњих десетљећа се, захваљујући многим новим налазима, "мрачно раздобље" ипак полако расвјетљава. Према претпоставкама знанственика који се баве истраживањем Хомера, у различитим дијеловима Илијаде огледају се прилике тог времена. То је вријеме било очигледно врло значајно за развој грчког друштва, све до грчких полиса.

Након 8. стољећа пне. су контакти с предњим Оријентом поново врло интензивни и настају трговинске станице на Ципру и у Сирији. Претпоставља се да су већ у касном 9. стољећу пне. преузели писмо од Феничана.

Грчка и хеленистички свијет

Почетци старе Грчке

С тако званим архаичним раздобљем у раном 8. стољећу пне. почиње стварно раздобље антике. Од 776. пне. су познате листе побједника Олимпијских игара. У раздобљу од око 770 до 540. пне. се Грци у вријеме велике колонизације шире према западном Средоземљу (прије свега на Сицилију и у јужну Италију), сјеверне отоке у Егејском мору и на Црно море. У Малој Азији су се већ раније населили. У том раздобљу (негдје између 750 и 650. пне. су записани и Хомерови епови Илијада и Одисеја, најстарији литерарни споменици запада; у то је вријеме (око 700. пне.) дјеловао и Хесиод.

Настајање полиса

Истовремено, ствара се и сустав грчких градова-држава, полиса, при чему је већина њих имала само мали број становника.

Спарта, војничка држава у настајању на југу Пелопонеза, подвргла је својој власти Месенију и на тај начин успоставила контролу над цијелим југозападним дијелом полуотока. Град са својом олигархијским уставом може се сматрати првим примјером од тада превладавајуће полис-структуре.

I у великом броју других грчких градова-држава је устав уређивао заједнички живот грађана, али ни тиранија, као што је постојала око 650. пне. на примјер у Коринту и у Мегари, није била баш ријеткост.

У Атени се корак по корак градио демократски сустав. Након што су Дракон (621. пне.) и Солон (594/593. пне.) донијели своје законе, Пизистрат и његови синови су успјели још једном, у раздобљу између 561 и 510. пне., обновити тиранију. Међутим, до 501. пне. су реформе Клистена довеле до коначног пробоја атичке демокрације.

Атенски Акрополис

Раздобље процвата Атене

С атенском подршком Јонском устанку око 500. пне. почео је сукоб с Перзијом који је трајао скоро двјесто година, у почетку као Перзијски ратови о којима нас "отац повијести" повјесничар Херодот извјешћива некад мање, а некад више поуздано.

Кад Перзијанци упадају у Грчку, Атењани их 490. пне. побјеђују у Маратонској битци. Десет година касније, перзијски Велики владар Ксерксо I. окупља велику војску и креће у казнену експедицију, да освети пораз свог оца у битци код Маратона. Међутим, губи поморску битку код Саламине с атенском флотом под заповједништвом Темистокла, а 479. пне. копнена војска губи битку код Платеје с удруженим војскама грчких полиса. Тиме је Перзија за неко вријеме потиснута, а грчки полиси у Малој Азији ослобођени.

С оснивањем Атичког поморског савеза 477. пне. под водством Атене, за њу почиње раздобље процвата које траје до краја владавине Перикла 429. пне.. У том раздобљу настају нека од најзначајнијих филозофских, литерарних и архитектонских дјела старе Грчке: Есхилове трагедије, тада стварају Софокло и Еурипид, а тада се гради и Партенон на Акрополису. У то је вријеме у Атени дјеловао и Сократ, Платонов учитељ.

Борба за превласт

Растуће супарништво између Атене као поморске и Спарте као копнене силе, довело је 431. пне. до Пелопонеског рата који је трајао 30 година, а повјесничар Тукидид га је врло упечатљиво описао. Овај сукоб, у којем су се успјаси зараћених страна непрекидно смјењивали, завршио је 404. пне., уз помоћ коју су Спартанцима пружили Перзијанци, потпуним поразом Атене и успостављањем привремене хегемоније Спарте над Грчком.

У првој половици 4. стољећа грчки градови готово непрекидно ратују једни против других, сви против свих, мијењају се савезници - уз непрекидно уплитање перзијских царева - при чему се чежња за опћим миром користи и за промиџбене циљеве. Теба смјењује 371. пне. Спарту у њеној улози хегемона након битке код Леуктре, али је и превласт Тебе трајала кратко. Тиме је Пелопонески рат, како се то касније показало, осјетно пореметио дотадашњи однос снага.

За то се вријеме на Сицилији моћна Сиракуза доказала против трговачке републике Картаге, која је још од раног 5. стољећа пне. била у конфликтном односу с грчким полисима. Осим тога, за разлику од матичне земље, на Сицилији се као облик владавине одржала хегемонија у великом броју градова.

Тек присилно уједињење Грчке од стране Филипа II. Македонског окончало је непрекидне борбе за превласт између полиса. Атењани, као Демостен, сматрали су га не-грчким барбаром, али он је са својом изврсном војском добио битку код Каирона 338. пне. и успоставио хегемонију над Хелом, што је годину дана касније и оснажено Коринтским савезом.

Вријеме хеленизма (336 до 30. пне.)

Александар Велики - рад непознатог сувременика

Након што је 336. пне. убијен Филип II., нејгов син Александар Велики води грчко-македонску војску у Азију и у неколико година осваја цијело перзијско Царство. Александров поход је утро пут грчкој култури у читавом тада познатом Оријенту, од Египта, Мезопотамије и Перзије па све до граница Индије. Након Александрове смрти 323. пне. у Бабилону, његови насљедници Дијадоси (већином његови генерали) су након дуготрајних међусобних ратова подијелили царство између себе. У свим дијеловима царства - од птоломејског Египта на западу па све до селеукидског царства на истоку - хеленизам је тијеком сљедећих стољећа био одређујућа култура.

Раздобље хеленизма је било обиљежено готово непрекидним борбама три велесиле (Птолемејевићи, Селеукиди и Антигониди) за превласт. Почетком 2. стољећа је Рим интервенирао у Грчкој. 146. пне. Римско Царство подвргава побијеђене чланове ахајског савеза провинцији Македонији и разара водећи полис тог времена, Коринт. Многи полиси, као Атена и Спарта, неко вријеме још остају, бар формално, независни. Недуго затим је услиједило придобијање Пергамона и 63. пне./64. пне. и задњих остатака Селеукидског подручја. Задња држава сљедница Александровог царства, Египат Птолемејевића чија је задња владарица била Клеопатра VII, интегрирана је 30. пне. у Римско Царство. Тиме је престао постојати свијет хеленистичких држава као утјецајни војни и политички чимбеник тадашњег свијета. Грчка култура је ипак наставила живот несмањеном снагом у Римском Царству све до његовог нестанка на западу, а након тога у Бизанту.

Римско Царство

Римски Форум

(Главни чланак: Римско царство)

Након Грка, Римљани постају слиједећи носитељи и посредници античке културе. Што даље су продирали на Левант, тим више су прихваћали књижевност, филозофију, умјетност, архитектуру као и културу свакодневног живљења Грка, да би затим преузето ширили даље на подручје западног Средоземља и даље, све до Рајне и британских отока.

Коријени Рима

Рим, према легенди основан 753. пне., настао је, како сматрају према новијим истраживањима, тек крајем 7. стољећа спајањем више селских насеља уз плићине на доњем дијелу ријеке Тибра. Политички и културно, Рим је дуго био под етрушћанским утјецајем. С друге стране, Етрушћани су још од раније имали интензивне контакте с грчким колонистима.

Римска Република (око 500. до 27. пне.)

(Главни чланак: Римска Република)

Римљани су се око 500. пне. ослободили превласти Етрушћанског града-краљевства, протјерали задњег римског краља Луција Тарквинија Охолог и развили властити, први облик републиканске власти. У идућим десетљећима, до око 450. пне., ствара се таблица дванаест закона која биљежи прве цивилне, казнене и процесноправне норме римског права. Уставом је утврђена подјела власти, и тиме су положени темељи Римске Републике.

До 272. пне. су Римљани овладали цијелом Италијом јужно од долине ријеке По. С Пунским ратовима против поморске силе Картаге у 3. и 2. стољећу пне. почиње успон Рима према положају суперсиле старог вијека и за више стољећа преузима власт над цијелим Средоземљем. Послије 200 пр. Кр. Рим се мијеша и у политику хеленистичких велесила и преузима протекторат над источним Средоземљем. 148. пне. Македонију Антигонида, 63. пне. подручје Селеукида и на крају 30. пне. Египат Птолемејевића постају римске провинције.

Истовремено, у самом Риму се одвија низ криза изражених сукобима између претставника патриција који су устрајавали на застарјелим социјалноеконимским структурама и плебејаца који су тражили реформе. У вријеме грађанских ратова криза касног раздобља Римске Републике досиже врхунац, и постаје јасно да је Република као таква наџивљена. Тиме постаје могућ принципат. Већ је Гај Јулије Цезар својим положајем доживотног диктатора досегао статус монарха. Првим римским царом сматра се Аугуст, Цезаров нећак и насљедник, који је с принципатом успио умјесто разрушене републике увести монархистичко државно уређење.

Доба римских царева

Главни чланак:Римско Царство

Римско Царство, како га је засновао Аугуст, су он и његов насљедник Тиберије водили сигурном руком. Но већ у вријеме Калигуле, Клаудија и Нерона се појављују први знаци распада. Након једне кризне године (Година четири цара) на власт долази династија Флавијеваца (Веспазијан, Тит и Домицијан). Њихова је владавина све у свему, како на вањско- тако и на унутарполитичком плану, била врло успјешна. Након што је Домицијан у једној завјери убијен, поново слиједи једно кризно раздобље које која је углавном превладана у вријеме тзв. Пет добрих царева.

Управо у вријеме тих "добрих царева" империј доживљава (у првој половини 2. стољећа) свој највећи процват и величину (експанзија у вријеме Трајана, поврат територија и осигурање граница под Хадријаном). Убрзо након тога све више расте притисак на границе царства. На сјеверним и сјевероисточним границама су то били Германи, на источним Парти (који су се упркос неколико пораза успјели доказати) а касније и Сасаниди. Са смрћу Марка Аурелија 180. завршава раздобље које су многи сматрали да је било "]]златно доба]]", што би се могло само увјетно таквим сматрати.

Касна антика (284. до 602./641.)

Крајем 3. стољећа цар Диоклецијан успијева, увођењем тетрархије још једном постићи стабилизирање царства. То вријеме почетка касног старог вијека обиљежено је пријеломним догађајима. Признавање и привилегирање кршћанства у вријеме Константина I. (које је прије тога било понекад и крваво прогоњено) представљало је значајан одмак од античке културе, а посебно од античке филозофије и религијског плурализма.

Јулијановом смрћу пропао је задњи покушај оживљавања поганских култова повезивањем са новоплатонизмом 363.; сви сљедећи цареви били су кршћани.

Валентинијан I. успијева стабилизирати западни дио царства, али у оквиру сеобе народа 378. долази до битке код Адринополиса, и тиме до нове кризе. Цар Теодозије I. Велики је средио стање на истоку царства и истовремено је био задњи цар који је владао цијелим Римским империјем. Он је прогласио кршћанство државном религијом. Но све до, најмање, у 6. стољећу се доказано на подручју империја налазе погани.

Након подјеле царства 395. имеђу синова цара Теодозија само се Источно Римско Царство којим се управљало из Константинополиса показало трајно способно за живот (латински је до 7. стољећа остао службени језик). Тзв. Западно Римско Царство је све слабије одољевало навалама Хуна и Германа. Дошло је до постепеног распадања римске војске, док су Германи запосјели многе западне провинције и при томе преузели мјеста римских управљача. Промјене до којих је долазило због посљедица сеобе народа изгледа да нису биле ни приближно тако лаке и једноставне као што се дуго вјеровало, и сад су поново предмет знанствених расправа. 410. су Рим опљачкали Западни Готи, а 455. Вандали.

Традиционална повијест, која том догађају није придавала велику пажњу, често га је сматрала "крајем старог вијека"; данас се одустало од тог стајалишта. Због више разлога се данас и 6. стољеће убраја у стари вијек. Источноримски цар Јустинијан I. Велики (527.-565.) је покушао поново, и то с доиста добрим резултатима, обновити цијели империј, што на крају ипак није успјело - уз остало су Сасаниди вршили велики притисак на источне границе. У Источноримском царству су античка култура и духовни свијет живјели и даље до у средњи вијек, али ту су значајни рез донијела са собом Арапска освајања и одвојила касноантичко ранобизантско царство од средњевјековног Бизанта. Зависно од размишљања различитих повјесничара касна антика завршава 602. године насилним доласком на власт цара Фоке или 641. године након смрти цара Хераклија и коначног пада Египта у арапске руке. [1]

Значење и утјецај антике

Значај антике за даљњи развој свјетске повијести је готово непроцјењив. У том раздобљу леже коријени развоја западног свијета. Јонска филозофија природе, атичка демокрација, Римско право и религијски плурализам и толеранција су оставштина антике на коју се надовезују данашњи просвјетитељи, теоретичари државе, природне знаности, борци за људска права и многи други.

До данас су сачувана бројна сведочанства о величини и значењу тог раздобља - поред сачуваних текстова филозофске, литерарне или повијесне нарави - бројни објекти грчке и римске умјетности: од великих скулптура до минијатура, керамике и т.д. Велике античке збирке налазе се у Риму, Атени, Напуљу, Паризу, Лондону, Мüнцхену, Петрограду, Бечу и Берлину. За упознавање свакодневног живота у то вријеме значајна су археолошка налазишта у Помпејима, Делфима, Пергамону и читавом низу других мјеста.

Кад се у Италији у 15. стољећу почело поново цијенити и опнашати очуване остатке (углавном римске) умјетнина старог вијека, то је раздобље названо ренесанса, тј. поновно рођење антике.

Међутим, не треба сметнути с ума да се антика у средњем вијеку није никада потпуно угасила. Уз Бизантинце и Арапе, и у Еуропи је тијеком средњег вијека захваљујући неким активностима редовника и каролиншкој ренесанси (крај VIII. и почетак IX. ст.) сачувано нешто од античког насљеђа.

Новија истраживања наглашавају неке непрекинуте линије између антике и средњег вијека.

Тек у XIV. стољећу у Еуропи (на подручју латинског кршћанства односно католичанства) развија се интерес за изгубљене тековине антике (Ренесанса), које су увелике сачуване захваљујући исламским Арапима уз посредовање Жидова. Уз обнову интереса за античку умјетност и књижевност повезан је и свјетоназорски окрет од средњовјековне превласти религије тј. усмјерености на онострано (трансцедентно, метафизичко, на Бога) ка интересу за овај свијет и за човјека (хуманизам). Тада започети духовни развој доводи до просвјетитељства и модерне. Сувремна западна култура и цивилизација незамислива је без грчке знаности и филозофије, без Римског права, без грчке и римске архитектуре и умјетности.

Антички аутори

У наставку су наведени неки најважнији сачувани антички аутори и њихова дјела.

• Херодот: Повијест
• Тукидид: Пелопонески рат
• Ксенофон: Хеленика
• Ксенофон: Поход десет тисућа
• Ариан: Поход Александра Великог у Азији
• Паузаније: Опис Грчке
• Плутарх: Велики Грци и Римљани
• Полибије: Повијест
• Ливије: Римска повијест
• Диодор: Библиотека
• Салуст: Каталинина завјера
• Салуст: Рат против Југурта
• Цезар: Галски рат
• Цезар: Грађански рат
• Тацит: Анали
• Тацит: Германија
• Непознати аутор: Повијест Аугуста

Литература

Основне дефиниције и објашњења узети су из:

• Хрватска енциклопедија
• Хрватски енциклопедијски рјечник

Цитирана литература:

• Едуард Кале: Повијест цивилизација, Загреб: Школска књига, 1990. (6. издање)
• Мате Суић: Антички град на источном Јадрану, Загреб: Голден Маркетинг, 2003. (2. измјењено и допуњено издање)

Антика на Wикимедијиној остави